Ova zanimljiva infografika u članku koji je napisao Bill Gates odlično ilustruje disproporciju ljudskih strahova i stvarnosti

the deadliest animals

A long time ago, a mother was trying her best to keep her child from crying.

In order to quiet him down, she said to him “Be quiet, or a tiger will come and get you!” The boy cried harder because he feared that the tiger would come and get him. Then, the mother, out of desperation took out a dried kaki (Gotgam, Korean: 곶감)and said “Hey look! It’s a gotgam!” and the child stopped crying.

Meanwhile, a tiger overheard the conversation between the boy and his mother. He thought, “My! What is this gotgam? It must be really scary looking to have stopped the child’s crying. It must be scarier than me!”

Later in the night, a thief was sneaking around in the night and tripped and landed on the sleeping tiger. “It’s the gotgam! It’s the gotgam! Run for your life!” screamed the tiger. The tiger shook the thief off and ran away. He never came back again.

Maznuto sa Wikipedije

Nedavno sam naleteo na ovaj trailer za dokumentarac o zlatnom dobu kucnih kompjutera

Sudeci po informacijama na ovom sajtu, izgleda da je nazalost objavljivanje ovog filma zaustavljeno, until further notice… :(

Ovaj post je vrlo interne prirode, ljudima koji nisu iz srpskog IT-ja verovatno cela priče neće biti baš najjasnija, jer se radi o komentaru skorašnje online pljuvačine nekih ljudi (koje ne poznajem) po Istoku Pavloviću (koga vrlo površno poznajem). I sad ja htedoh prvo da napisem samo komentar na blogu Amitza Dulnikera, ali posto je ispalo puno texta, bolje ovako…

Kao što rekoh Istoka znam površno, na ćao – ćao, ali zato znam ZA Istoka dugi niz godina.

Internet scena u Srbiji je mala, do pre samo par godina smo se svi, silom prilika, znali ili sa IRC-a i klupice, ili USENET-a, ili kasnije preko ES, Dizajn Zone i sličnih foruma. Možda ne baš uživo sa svim ljudima, ali makar po nick-ovima i online “reputaciji”, svi smo znali ko je ko i koliko zna, jer se ta reputacija tada nije sticala lajkovanjem slika na FB i retweetovanjem, nego kroz priče na forumima, pomaganje ljudima koji su postavljali pitanja i kroz to što ljudi vide stvari koje praviš. Bullshit je tu slabo prolazio jer čim zezneš nešto ili nekoga, to su svi odmah znali, zajednica je bila mala i vesti su se brzo širile…

Istok je definitivno jedan od likova iz tog vremena koji su uspeli da se probiju, i to kao što rekoh ne na bullshit, nego na pamet i mišiće, tako sto se uvek trudio i da pomogne i da nesto uradi i napravi nešto novo. I realno je čovek u tome bio uvek uspešniji od većine ljudi koje ja znam.

Nisam mu biograf, ali preko nekih zajedničkih prijatelja znam da završio ETF u slično vreme kad sam i ja bio tamo, ali je meni i dan danas ostalo 6 ispita. Mozda i nije vrhunski muzičar, ali ljudi sa te scene su ga svi znali i uspeo je da mu se nešto od te muzike nadje na poznatim kompilacijama i proda. Većina elektronskih muzičara koje znam iz tog vremena to nije uspela. Nije nikad bio vrhunski flasher, ali je uspeo da se nametne kao neko ko je puno toga pravio u Flashu i prvi je koga nije mrzelo da napravi taj besplatni kurs koji Amitz pominje i koji je puno ljudi videlo. Onda je prvi imao hrabrosti da kaze da je Flash pukao i da mu je dosadio i da će se nadalje baviti HTML/CSS stvarima, i opet je i sa tim drugim uspeo da se probije profesionalno mnogo više od mnogih drugih koji teoretski znaju više. Kako? Pa zato što je sposoban i vredan i ume da se dobro proda, isto ono što je svugde u svetu bitno za posao. Onaj ko smatra kako to “nije fer” možda treba da preispita svoje shvatanje realnosti.

Sad su ga napali zbog neoriginalnost, prevodjenja postera i sl., ali Vukajlija je pun glupih postera koje ljudi prave, pa nisam primetio da se neko mnogo uzbudjuje oko toga, zar ne? A i nisu svi ti njegvoi posteri samo prevedeni i nisu svi glupi. Jedno vreme je Istok pravio one animirane gif-ove, nije ni to bilo naravno originalna ideja, ali meni su njegovi radovi bili super, a i ja sam za ceo taj fazon sa animacijom fotografija upravo i doznao preko njega.

Tako,  da se ne lažemo, nisu posteri ono što “kritičarima” smeta, nego ih boli to što misle da su nekako bolji od njega, a svesni su da su mnogo manje uspešni. Vrlo jednostavno.

Istok se probio do statusa “javne ličnosti”, a to je vrlo nezgodna pozicija, jer svaka šuša smatra da ima pravo da te pljune kad joj bodeš oči. A kod nas postoji ta netrpeljivost prema “isticanju”, valjda nam je ostalo od komunizma. Dok god si unutar proseka to nikom ne smeta, ako si lošiji još bolje, to ti niko neće zameriti. Ali čim pokušaš da radis nešto malo drugačije od mase, a pogotovo ako si dobar u tome, odmah ti neko skoči za vrat. Isticanje se ovde ne oprašta.

Ako si bolji od ostalih u školi onda si štreber, ako si dobar u poslu onda si lopov, ako živis aktivno i baviš se sa gomilom stvari i gradjenjem karijere (sa onim sto umeš i kako umeš), onda si attention whore… za tudj uspeh uvek postoji neka racionalizacija i naravno svi bi “mogli to isto, a i bolje”, a to što u realnom zivotu pola ljudi qrcem ne mrda, nije što su lenji ili manje sposobni, nedajbože to nikako, nego oni “neće da se spuštaju na taj nivo”, a i on sigurno “ima neke veze” cim je uspeo… bullshit…

Istok je naprosto čovek koji voli da se igra i bavi svim i svačim, manje ili više uspešno naravno, ali to je osobina koju treba ceniti kod ljudi, naročito u ovoj opštoj letargiji i nedostatku kreativnosti koja ovde vlada. A luzeri su luzeri, njima nema pomoći…

 

Nedavno se na HackerNews-u pojavio ovaj tekst u kome jedan Mađar vrlo plastično objašnjava probleme poslovanja u toj zemlji. Tekst je za kratko vreme videlo jako puno ljudi, linkovi su se delili preko Facebooka i Twittera i unless you live under the rock, verovatno ste ga i vi do sad pročitali. Pošto je mnogo toga u ovoj priči vrlo, vrlo slično situaciji u Srbiji (ili Hrvatskoj ili Bosni ili…), započela je naravno odmah i (žestoka) diskusija po blogosferi, izmedju ostalog svoj komentar su do sad objavili i Ivan, Dinke i Zubarica

Međutim čitajući ove tekstove, a naročito komentare, imam utisak da je cela diskusija, sa časnim izuzetkom Dinketovog teksta, blago omašila temu i umesto priče o uzrocima problema prešla na večitu i nerešivu raspravu o tome čija je muka najveća, i da li su gori pokvareni gazde ili lenji radnici. Što je, priznaćete, realno besmislica…

Jer da se ne lažemo, sve gazde žele da maksimalno iskoriste radnike da bi što više zaradili od njihovog rada, pa zato su i osnovali firmu, zar ne? I naravno, isto tako, svi radnici žele da rade što manje mogu, a da dobiju platu, takva je ljudska priroda i tu nema pomoći. Razni ljudi imaju različite ideje o tome koliko daleko se ti odnosi mogu nategnuti, i neki će naravno u tome preterati, ali dok god  tu postoji jasan zajednički interes i sloboda obe strane da pokažu onom drugom srednji prst i uzviknu Goodbye and thanks for all the fish, nema ni problema…

Medjutim problem ipak postoji, i to ogroman, ali ne zbog nerazumnih radnika ili zlih gazdi već, kao što je to Dinke lepo primetio, isključivo zbog the all mighty DRŽAVE.

I pri tome ne mislim na poreze i dažbine, ni najmanje, iako je upravo to ono na šta čini mi se svi ovde, onako na prvu loptu, kukaju najviše…

Medjutim, kad se pogledaju cifre, naši porezi realno i nisu tako strašni. Skoro svi u okruženju imaju slične ili veće takse, a recimo jedan Švedjanin mora da plati, ako se ne varam, 32% poreza i jos toliko za socijalno (obratite pažnju da je to od bruto plate, kad se preračuna prema neto plati to je skoro 100% poreza). Znači država mu uzme pola od svega što je zaradio, međutim njima privreda funkcioniše i ono što je posebno fascinantno Šveđani ne kukaju puno oko poreza, za razliku od nas ili čak i Amera koji plaćaju mnogo, mnogo manje.

Znači nije stvar u samom porezu, jasno je da neki porez mora da postoji da bi društvo moglo da funkcioniše. Takodje, ni visina poreza nije glavni problem. Problem je što ovde čovek ima utisak da dajući državi te pare apsolutno ništa ne dobija zauzvrat!

Ono što Šveđaninu pruža njegova zemlja je taj vidljivi, opipljivi kvalitet života, i oni to vrlo dobro znaju i osećaju svaki dan i zato tamo poreski sistem i uopšte društvo funkcionišu. Platiš i to ti se vrati kroz socijalnu zaštitu, nizak kriminal, čistu i sredjenu zemlju… čist račun duga ljubav.

Medjutim šta se desi kad ti kao kod nas država uzme pare, a ne ponudi ti ništa zauzvrat? I ne samo to, nego još znaš da se veliki deo tvojih para sliva u dzepove nekolicine, a ostalo spiskava na besmislice? Da ti, ma koliko dao para, na kraju nećeš dobiti ništa osim najosnovnijeg minimuma koji bi ionako verovatno imao, a i za to ćeš morati da se boriš…

Naravno da onda činjenica da bi mogli da ti uzmu još i više baš i nije neka uteha…

I zato dok god se, i to sistemski, ne reši problem korupcije i neefikasnog razbacivanja budzetskim parama, nikakva smanjenja poreza i promene sindikalnih zakona neće zaista pomoći, jer koliko god smanjili harač, uvek će on biti preveliki, dok god zauzvrat država nudi jedno veliko NIŠTA. Ni jedan razuman čovek neće zaposliti radnika 100% na belo, ako kao prvo zna da može da se izvuče i bez toga, i kao drugo i još bitnije ima taj pakleni osećaj da ga država krade. Jer onda postoji i moralan izgovor da se te pare ukradu od države: bolje da ih daš radniku na ruke nego lopovima na vlasti. Onaj koji bi se u Švedskoj osećao kao kriminalac, tako u Srbiji postane u svojoj glavi zapravo Robin Hood, a država je zli Šerif od Nottingham-a i time se zatvori pun krug. Gradjani kradu i varaju državu jer moraju da bi opstali, vlast zauzvrat žmuri na to i tako održava socijalni mir, kupuje glasove i dobija priliku da i dalje bude korumpirana i od toga naravno profitira, i nekako, na potpuno sumanut način to kobajagi funkcioniše… osim što ne funkcioniše i što će nam se pre ili kasnije razbiti o glavu…

Da li znate šta je to eponim?

Eponimi (od grčkog eponymon) su reči nastale generalizacijom imena osoba, mesta, proizvoda i sl., a najčešce se koriste da opišu neki izum, pojavu ili osobinu koja je postala slavna po toj osobi. Klasični primeri eponima su recimo sadizam ili šovinizam, ali i mnogi predmeti kao na primer giljotina ili penkalo, nazvani po svojim izumiteljima.

E sad, razlog za ovaj uvod, osim, naravno, što ja volim da se pravim pametan,  nisu ni sadizam, ni giljotine, već jedan eponim koji je našao svoje mesto u književnom engleskom, a za koji možda niste znali: Balcanization. Merriam/Webster kaže sledeće:

bal·kan·ized \ˈbȯl-kə-ˌnīz\

  • to break up (as a region or group) into smaller and often hostile units
  • divide, compartmentalize

Što jest, jest, odličan opis trenutnog stanja na Balkanu, bar u ovim našim krajevima… i uvek kad sam sretao taj pojam ja sam bio ubeđen, kao pretpostavljam i većina, kako je, eto očigledno, raspad SFRJ bio toliko šokantna stvar za Zapad, da je, pored svih ostalih loših stvari, uticao na stvaranje te nove, ne baš pohvalne, reči.

Međutim, na moje ogromno iznenađenje, pre neki dan sam sasvim slučajno i ničim izazvano, čitajući po x-ti put Neuromancer Williama Gibsona, naleteo na taj pojam. Samo malo, ali ta knjiga je izdata 1984, tada su nam još uvek ovde na Balkanu cvetale ruže, zar ne? WTF? Ne budem lenj jutros nego odem malo da proguglam (eto još jedan eponim), i ispadne, kako to obično biva, da nije sve baš tako kako sam ja požurio da pretpostavim.

Naime, Balkanizacija je pojam nastao još davne 1918, prvo korišten da opiše fragmentaciju Balkana posle propasti Otomanske imperije, a kasnije je prerastao u gore navedeni pežorativ koji označava mnogo sitnih duša na skučenom prostoru.

Super, još jedna beskorisna informacija… zašto bi to uopšte bilo vredno svih ovih slova ovde? Pa, samo po sebi i nije, ali nekako mi se čini da je ta moja reakcija, moj našin razmišljanja o svom okruženju, užasno tipična za ovu zemlju i podsetila me jednu drugu stvar koja mi bode oči već neko vreme.

Obratite pažnju da je 1918 vreme nastanka Jugoslavije, velikog ujedinjenja, znači pojam nema ama baš nikakve veze sa nama posebno. Ali ako se pomene Balkan u negativnom smislu, mi odmah pomislimo baš na nas. I brže bolje se osetimo krivi, zar ne? Utuvljen nam je taj osećaj nacionalne krivice, jednostavno to je ovde postala stvar elementarne pristojnosti. Kad se to pomeša sa dobrim starim egocentricnim pogledom na svet kome je naš narod sklon, dobijemo ovu trenutnu kulturu posipanja pepelom i stalnog proživljavanja te negativne slike o sebi, gde dobar deo ljudi duboko i iskreno veruje kako su sve loše stvari desile baš sad, za našeg zivota, i potpuno neselektivno ima grižu savesti zbog toga… sad da li su krivi komunisti, il’ nacionalisti, ili oni previše lenji, ali svakako je to nešto novo,  nastalo 90-tih da baš nama pokvari idilu…

A šta ako nije sve baš tako jednostavno? Šta ako su dogadjaji iz 90-tih (delom naravno) samo nastavak evolutivnog procesa koji je počeo odavno na Balkanu, normalnog procesa društvene evolucije u ovom delu sveta koji je eto kumovao čak i nastanku nove reči, a koji jednostavno mora da istekne do kraja? Šta ako su to sve bili neizbežni događaji, a mi smo se samo našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, poput skijaša koga pokupi lavina izazvana nečim na vrhu, kilometrima iznad njega? I šta ako nismo krivi ?

batman & robin

illustration by Bob Zivkovic

Dakle, tu smo. Novi domen, novi blog, pa da ga razdevičim upravo sa pričom na temu koja je trenutno izgleda ovde postala bitnija čak i od toga ko je koga hvatao za sise na Farmi: GAY PARADA!

Da, da, evo sutra je ta famozna Parada ponosa, od milošte nazvana dan G (a po brojnosti policije i merama zaštite i nije daleko od Normandije). Biće na toj paradi, zahvaljući i učesnicima i kontra-mitingašima, sasvim sigurno još koječega pored stvari koju normalnu* osobu mogu da ispune ponosom, ali sama činjenica da su gay ljudi ipak uspeli da organizuju paradu u Srbiji i da će ih policija izgleda ovog puta actually i zaštiti je veliki uspeh za GL(a možda čak i)BT populaciju. Oni su uspeli da naprave prvi korak, a sva ova frka koja se digla oko toga im je samo besplatna promocija, i ako je verovati Facebook grupama dosta ljudi planira da se pojavi (išao bi i ja, majke mi, ali gde je zakazaste nedeljom u 10 ujutro?!)

Videćemo, dakle,  kako će to sve sutra izgledati, i da li  će zaista proteći bez ekscesa, ali zapravo ono o čemu razmišljam i o čemu sam hteo ovde da pišem su efekti Parade i pitanje za milion dolara: Da li će se nešto promeniti? Da li će se Srbija sutra sunovratiti u ponor propasti i moralnog posrnuća? Hoće li sva deca koja imaju nesreću da stanuju u centru grada, a roditelji ih nisu na vreme evakuisali kod baba i deda na selo, naprasno postati homosexualci? Ili će se mozda desiti obrnuto, pa odjednom ljubav, sloga i tolerancija zavlada medju navijačima i gayevima? (Pa se onda zajedno udruže da biju BSDM likove?)

Šalu (ok, sarkazam) na stranu, ali da li zaista par (desetina, stotina) likova koji se šetaju po gradu u pratnji 5-6 hiljada policijaca može nešto da promeni u glavama ljudi? Jeste, stoji ono: daleko od očiju, daleko od srca, ali može li jedna šetnjica godišnje u Beogradu da uradi nešto? Protestanti se tako u Severnoj Irskoj jednom godišnje prošetaju pored katolika, pa se i dalje mrze međusobno nesmanjenom žestinom. Tokom studentskih protesta 96-97 smo se šetali, smrzavali, i sem povremenih batina i nismo baš nešto mnogo dobili tim šetnjama. Hoće li onda Pride parade nešto promeniti?

Videćemo… stvari se svakako menjaju na bolje po pitanju tolerancije u Srbiji generalno, pa i tolerancije prema LGBT likovima. Ali sumnjam da Parade imaju tu mnogo uticaja, pre je to zasluga globalizacije. Ako u omiljenoj seriji gledaš  svaki dan gay likove (i suosećaš sa njima), ako znas da su zvezde, modni dizajneri i čitava plejada javnih ličnosti sklona sopstvenom polu, onda to nužno postane prihvatljivije, čak i nekom ko živi u Srbiji.  Baš kao što su Levi’s, Mac i Coca-Cola srušili komunizam, tako “truli” zapad sada razbija taboo-e i oko gay pitanja. Slučajno ili ne, to ću da prepustim poklonicima teorija zavera da raspravljaju.

I na kraju samo da citiram mog ličnog gurua Aleksu: “Ako uspe ova parada, to će biti bolje za sve nas… jer ako navijači prestanu da šibaju pedere po ulicama, onda valjda neće više da jure ni nas ostale!”. Ima u tome jako puno istine… :)

—-
* Pod normalnom osobom podrazumevam, naravno, pre svega sebe, kao etalon. 😉
A i svi oni ostali koji ne uživaju naročito ni u egzibicionističkim transgender nastupima, a još manje u nasilju gomile nad “drugačijima”, mogu da se uglave u tu kategoriju. Eto,  čisto da razjasnimo šta je po meni “normalna” osoba.