Da li znate šta je to eponim?

Eponimi (od grčkog eponymon) su reči nastale generalizacijom imena osoba, mesta, proizvoda i sl., a najčešce se koriste da opišu neki izum, pojavu ili osobinu koja je postala slavna po toj osobi. Klasični primeri eponima su recimo sadizam ili šovinizam, ali i mnogi predmeti kao na primer giljotina ili penkalo, nazvani po svojim izumiteljima.

E sad, razlog za ovaj uvod, osim, naravno, što ja volim da se pravim pametan,  nisu ni sadizam, ni giljotine, već jedan eponim koji je našao svoje mesto u književnom engleskom, a za koji možda niste znali: Balcanization. Merriam/Webster kaže sledeće:

bal·kan·ized \ˈbȯl-kə-ˌnīz\

  • to break up (as a region or group) into smaller and often hostile units
  • divide, compartmentalize

Što jest, jest, odličan opis trenutnog stanja na Balkanu, bar u ovim našim krajevima… i uvek kad sam sretao taj pojam ja sam bio ubeđen, kao pretpostavljam i većina, kako je, eto očigledno, raspad SFRJ bio toliko šokantna stvar za Zapad, da je, pored svih ostalih loših stvari, uticao na stvaranje te nove, ne baš pohvalne, reči.

Međutim, na moje ogromno iznenađenje, pre neki dan sam sasvim slučajno i ničim izazvano, čitajući po x-ti put Neuromancer Williama Gibsona, naleteo na taj pojam. Samo malo, ali ta knjiga je izdata 1984, tada su nam još uvek ovde na Balkanu cvetale ruže, zar ne? WTF? Ne budem lenj jutros nego odem malo da proguglam (eto još jedan eponim), i ispadne, kako to obično biva, da nije sve baš tako kako sam ja požurio da pretpostavim.

Naime, Balkanizacija je pojam nastao još davne 1918, prvo korišten da opiše fragmentaciju Balkana posle propasti Otomanske imperije, a kasnije je prerastao u gore navedeni pežorativ koji označava mnogo sitnih duša na skučenom prostoru.

Super, još jedna beskorisna informacija… zašto bi to uopšte bilo vredno svih ovih slova ovde? Pa, samo po sebi i nije, ali nekako mi se čini da je ta moja reakcija, moj našin razmišljanja o svom okruženju, užasno tipična za ovu zemlju i podsetila me jednu drugu stvar koja mi bode oči već neko vreme.

Obratite pažnju da je 1918 vreme nastanka Jugoslavije, velikog ujedinjenja, znači pojam nema ama baš nikakve veze sa nama posebno. Ali ako se pomene Balkan u negativnom smislu, mi odmah pomislimo baš na nas. I brže bolje se osetimo krivi, zar ne? Utuvljen nam je taj osećaj nacionalne krivice, jednostavno to je ovde postala stvar elementarne pristojnosti. Kad se to pomeša sa dobrim starim egocentricnim pogledom na svet kome je naš narod sklon, dobijemo ovu trenutnu kulturu posipanja pepelom i stalnog proživljavanja te negativne slike o sebi, gde dobar deo ljudi duboko i iskreno veruje kako su sve loše stvari desile baš sad, za našeg zivota, i potpuno neselektivno ima grižu savesti zbog toga… sad da li su krivi komunisti, il’ nacionalisti, ili oni previše lenji, ali svakako je to nešto novo,  nastalo 90-tih da baš nama pokvari idilu…

A šta ako nije sve baš tako jednostavno? Šta ako su dogadjaji iz 90-tih (delom naravno) samo nastavak evolutivnog procesa koji je počeo odavno na Balkanu, normalnog procesa društvene evolucije u ovom delu sveta koji je eto kumovao čak i nastanku nove reči, a koji jednostavno mora da istekne do kraja? Šta ako su to sve bili neizbežni događaji, a mi smo se samo našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, poput skijaša koga pokupi lavina izazvana nečim na vrhu, kilometrima iznad njega? I šta ako nismo krivi ?

Comment now!
















Trackbacks